Bivši fudbaler i reprezentativac Srbije Ivan Ergić govorio je o svojoj borbi protiv depresije, koja je dostigla vrhunac kada je imao 22 godine.

Ergić je svojevremeno bio najbolji igrač Basela dok je bio na pozajmici iz Juventusa, bio je dominantan u Ligi prvaka, igrač meča protiv Liverpoola, Celtica, ali su onda došli kritični momenti.

„Osjetio sam da ne pripadam tu, posebno po pitanju lifestylea fudbalera, očekivanja… Baš velika očekivanja, pošto je bilo toga u Juventusu. Rastrzana familija, ja sam imao traumatičnih i teških momenata i bio sam uvijek sa roditeljima, a to je bio prvi put da sam bio negdje u Švicarskoj, a oni u Australiji. Baš sam bio usamljen, iako sad u ovom životnom dobu uživam u samoći. Tada sam se osjećao jako usamljeno, razvila se neka depresija i anksioznosti. Svako moje iskustvo u slagalici je doprinijelo tome. Onda je došlo vrijeme ključno, kada sam imao vrijeme za refleksiju, kada sam se totalno drugačije postavio prema čitavom svijetu, fudbalu kao takvom“, rekao je Ergić u podcastu Agelast.

Onda je opisao kroz šta je prolazio, a sve se akumuliralo poslije povrede i pogrešne operacije.

„To se vuklo nekako, manifestuje se tako što kreneš da izbjegavaš traumatične situacije, izazovne, koje te dovode u neko iskušenje… Da moraš da budeš čvrst, da izbjegavaš ljude. Ta situacija koja ti je nekada godila, počinje da ti smeta. Osjećaš se sve više pod pritiskom. Desila mi se povreda prepona, to jest, hronično stanje je to bilo. Prvi put sam to osjetio u Perthu, igrao sam srijeda-subota, pa sam imao operaciju. Operacija nije prošla kako treba, a onda su doktori Juventusa i Basela kalkulisali iz prestiža, gdje treba da se operišem. Na kraju je to donijelo iskustvo koliko je nehumano sve iza kulisa. Imao sam tada dosta ponuda velikih klubova i onda su oni malo spekulisali među sobom da li ću da odem, ko će da zaradi. Operacija je loše prošla, pogriješila je doktorka iz Munchena i pauzirao sam još duže. Dok sam tavorio, čekao se povratak, tu se razvila neka vrsta otpora, čak i gađenja. Tu se rodila anksioznost i depresija. Bio sam na psihijatriji tri mjeseca, dosta sam čitao literaturu, postoji larvirana depresija i ideš od jednog do drugog doktora somatskog tipa. Ne možeš da dišeš, imaš lupanja srca, ideš kod kardiologa, očekuješ da ti neko kaže šta je. Raste neizvjesnost, ne znaš šta se dešava, onda sam pao i nisam više mogao da hodam. Jedno jutro sam ustao i nisam mogao da stanem na noge. Majka je bila sa mnom, toliko sam se uplašio… Iniesta je imao slično iskustvo i toliko se uplašio da je tu večer spavao kod majke u krevetu. I ja sam imao potpuno isto iskustvo i shvatiš koliko je majka metafizičko biće. Tada nisam mogao da ustanem, samo sam mogao da budem pored nje, dvije noći nisam izašao iz sobe. I ona je čak rekla da moram da idem kod psihijatra i zvao sam timskog doktora. To je bila neka 2002. ili 2003. i imao sam 22 godine. Odveli su me u kliniku u Baselu, odmah je išlo saopštenje spolja da sam povrijeđen.“

Jedan čovjek mu je promijenio pogled na život i fudbal.

„Psihijatar mi je bio Nijemac koji obožava fudbal, to je poglavlje života koje mi je dalo šansu da se resetujem. To je bio čovjek koji me je vratio fudbalu, bio je čovjek širokih vidika. Rekao mi je jednu ključnu stvar. ‘Ako sad poklekneš, odustaneš od fudbala, to znači da te je ta industrija samljela, mislim da je podvig da se vratiš i ispričaš kako to izgleda iza kulisa. Mislim da je to najautentičnije, najkorisnije za neke klince.’ To mi je dalo podstrek, vratio sam se totalno drugačiji, dosta sam se pravio, nikad nisam bio u avionima, kamionima, jurenju riba. Gledao sam da budem dio tima, pomalo mačo i dio toga u fudbalskom svijetu. Ali sam se u jednom trenutku toliko osnažio da sam mogao da budem egzotičan i drugačiji, i da se ne bojim toga i stidim toga. Psihijatar mi je postao dobar prijatelj, to je ključno iskustvo“.

(raport.ba)

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here